Аеро-клуб Краљевине Југославије “Наша крила”

Још под свежим утисцима завршеног првог светског рата, одмах по повратку са Солунског фронта и разрешења од војних обавеза, резервни авијатичари настањени у Београду, окупљали су се често и сретали на својим другарским састанцима. Уз успомене, сећања и препричавања свих тешких ратних догађаја који су их задесили, маштали су о својим сопственим авионима и о свом Српском Аеро-клубу.
Сваки нови састанак резервних авијатичара буди жељу да у што краћем року створи свој клуб и своје цивилне авионе. Тај дан је дошао…
Другарско уједињење авијатичара са Солунског фронта на своме састанку у кафани код „Белог Орла” у Београду 22. октобра 1921 године основало је „Српски Аеро-клуб”.
На тој првој историјској седници, после дужег међусобног дискутовања, једногласно су се сложили да у прву управу српског Аеро-клуба изаберу:
За почасног председника др Рудолфа Арчибалда Рајса, за председника Матију Хођеру, секретара Саву Микића, благајника Драгишу Вујића, библиотекара Саву Симића.
Рад клуба је почео и развијао се нормално, вршио се упис нових чланова и припремао материјал за израду клупских правила. Прва редовна скупштина основаног Аеро-клуба одржана је 14. маја 1922. године.
На тој првој историјској редовној скупштини изабран је и конституисан управни и надзорни одбор, који је преузео обавезе и дужности од претходног одбора.Такође су усвојили и нова правила, којима је постављен сигуран темељ за даљи рад и развитак Аеро-клуба.
Нова управа конституисана је на следећи начин: председник Матија Хођера, потпредседник Тадија Сондермајер, секретар Милан Ивановић, благајник Драгиша Вујић, библиотекар Сава Симић.
Нова управа је наставила рад и кренула крупним корацима у развитак цивилне авијације.
Већ у јуну исте године председник Аеро-клуба Матија Хођера водио је разговоре са Министарством саобраћаја о цивилној авијацији. Подпредседник Тадија Сондермајер је истовремено имао разговоре са представницима компаније „Franko-Rumen”, која је тада вршила саобраћај од Париза до Цариграда, о успостављању ваздушног саобраћаја на овој линији преко Београда.
У међувремену су установљене чланске карте и настављено уписивање нових чланова. На клупским седницама припремани су разни пројекти о раду и даљим акцијама за достизање постављеног циља.
Друга редовна годишња скупштина одржана је 1. априла 1923 године где је поднет опширан реферат о претходном раду.
У току наредних месеци настављена је жива активност и пропаганда, нарочито путем штампе, где београдски лист „Време” са књижевником и новинаром Милошем Црњанским повременом чланцима помаже раду и акцијама Аеро-клуба.
Пресудан и срећан моменат за развој Аеро-клуба догодио се 21. октобра 1923 године када се Њег.Кр.Височанство Наследник престола Петар прихватио покровитељства Аеро-клуба.
Трећа редовна скупштина одржана је у сали Кола српских сестара у Београду 30. марта 1924 године где је после опсежног реферата поздрављено формирање нових одбора и то: у Суботици, Новом Саду, Шапцу, Тузли, Струмици, Љубљани, Скопљу, Неготину, Зајечару, Брзој Паланци, Кладову, Доњем Милановцу, Вишеграду и Вуковару.
На овој скупштини одлучено је да се одмах приступи издавању стручног часописа Аеро-клуба који ће носити назив „Наша крила”.
Први број “Наших крила” изашао је 1. јуна 1924 године. Од тада је овај авијатичарски часопис редовно излазио сваког месеца све до 1. маја 1932 године када је почео да се издаје два пута месечно.
На истој скупштини је са одушевљењем прихваћен предлог да се Његово Краљевско Височанство Кнез Павле изабере за активног председника Аеро-клуба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Преко четири претходно наведених историјских момената, дошло се до Аеро-клуба Краљевине Југославије, моћног фактора цивилног ваздухопловства.
На ванредној земаљској скупштини Аеро-клуба, којој су присуствовали делегати Удружења резервних авијатичара, а која је одржана 15. фебруара 1932 године у Београду, извршено је спајање Аеро-клуба и Удружења резервних авијатичара.
Овој историјској седници су поред делегата из целе земље још присуствовали: изасланик Министарства војске и морнарице генерал Војислав Петровић и командант ваздухопловства Милутин Недић. Будућност цивилне авијације и створеног Аеро-клуба су свим претходним догађајима осигурани и њихов будући рад имао је огромну перспективу.
Наредних година се радило на унапређењу и развитку авијације у држави, а нарочито се предано радило на успостављању ваздушног саобраћаја.
Тако је акционарско Друштво „Аеропут” отпочело рад фебруара 1928 године успостављајући ваздушни саобраћај са свим важним државним економским центрима.
Године 1929. отворене су нове линије Београд-Скопље и Београд-Беч.
1930 године авиони “Аеропута” саобраћали су на линијама: Београд-Загреб-Грац-Беч, Београд-Скопље-Солун, Београд-Сарајево-Подгорица и Загреб-Сушак.
Наредних година је ваздушни саобраћај добио велики замах и отворене су многе нове ваздушне линије.